...

Ubrala je sve jabuke sa stabla 

i primijetila da nije gladna 

Barem ne jabuka 

 

Prošetala je do potoka, do crkve, 

štale i trgovine 

ali nije znala što bi tamo sa sobom 

 

Malo se verala na stablo 

gledala dolje s grana 

i neko vrijeme vjerovala da je majmunče 

 

Okupila je sve članove obitelji 

da je nauče kako jesti, šivati, plesati, 

no najdraže joj je bilo lajanje! 

 

Kad je završila školu 

sama je sebe uhvatila za šapu 

i čestitala si 

kratkim, ali bolnim jaukom 

 

 

 

NIŠTA OVDJE NIJE SVETO 

 

Ništa ovdje nije sveto 

 

pa zašto bi pobogu sveta bila 

moja bedra 

prodavaču toplih ljetnih osmjeha 

trgovcu zagrljaja skrojenih po mjeri 

silovatelju učmale rutine 

beraču najfinijeg cvijeća 

zagovorniku popodnevnog ležernog grijeha 

izumitelju nove boje nelagode na obrazima 

propovjedniku istine iskrivljene na rubovima 

zadavatelju nježnih ubodnih rana 

preprodavaču opravdanja već iskorištenih 

slikaru teza nedokazanih 

 

Nisu ni meni sveta 

 

Da jesu, već bi se netko 

pred njima 

pomolio 

 

 

 

VUK 

Kako jesti polagano 

kad si gladan kao vuk? 

 

Ugristi s mjerom 

osjetiti zalogaj na jeziku 

otopiti ga u ustima 

prije nego sklizne 

 

Do želuca je strelovit put 

kako ga usporiti 

stisnuti stjenke jednjaka 

ublažiti udarac 

 

Potreban je novi 

set vještina 

set noževa 

set očiju 

koje neće gutati 

prije nego primirišu 

 

Kako istrenirati vuka 

da pusti jariće 

da sami odaberu 

koji će prvi?

 

DOK SE NE PREPOZNAŠ

 

Može, uzmi moju ruku

da bi bolje osjetio svoju

Nemaš dovoljno prstiju

za koje te mogu primiti

 

Pristajem, gledaj me

da bi ugledao sebe

Sjest ću prekoputa

dok se ne prepoznaš

 

Puštaš moju ruku

da bi ošamario sebe

Grubo je, prestani, 

zašto to radiš

 

Tramvaji su kasnili, 

ali ti si uranio

reći da ipak

ne možeš.

 

 

IGRAČKE DJEČACIMA

 

Igračke dječacima

pružimo

za ljepše provedeno

popodne

 

U slučaju nedostatka

igračaka

dajte im

sebe

 

Oni će se poigrati

ustima vas imati

ali neće moći reći

što zaista od vas žele

 

Zato kada plaču

dječaci

igračke im

pružite

 

Ali sa sigurne 

udaljenosti

kao tigru u kavez

zeca

 

(Najgore od svega - 

na djecu se ni ne možeš ljutiti)

 

Trebalo je znati 

da su dječacima

sve što prime u ruke

igračke. 

 

NE VJERUJ NIKAD VJETRU 

 

Dođe mi da te vidim. 

Dođe mi kao nalet vlaka, 

pregazi me i nema me 

 

Dođe mi da te vidim kratko, 

da znam da sve što se zbilo 

i dalje živi negdje na tvom licu, 

u jednoj točki na tvom obrazu 

da prepoznam otisak 

našeg smijeha 

 

Dođe mi da te vidim 

kako brojiš korake 

od zadnjeg puta kad si 

prešao moj prag 

 

Dođe mi da te vidim 

kakav si čovjek ostao, 

jesam li ti oduzela išta, 

što je procvalo? 

 

Dođe mi da te vidim 

golog i bosog 

u snijegu, u šumi 

i šapnem „Probudi se“ 

 

Dođe mi da ti mahnem s broda 

i provedem život čekajući 

da mi mahneš natrag 

 

Dođe mi da ti pošaljem pismo po vjetru, 

napisala bih samo 

„ne vjeruj nikad vjetru“ 

 

Dođe mi da ti dođem, 

ali tog trena mi se slome 

obje noge i sljedećih par mjeseci 

provedem u gipsu 

 

Dođe mi da sve izbrišem 

i krenem nanovo, ali 

bojim se da bih opet 

prolila tintu 

 

Dođe mi da nikad ne stanem s ovim, 

ali vrijeme je ručka i 

trebalo bi nešto skuhati. 

 

 

 

KADA DOĐU PO PLESAČE 

 

Kada dođu po plesače 

tek tad ćeš se zabrinuti 

 

Jer voliš kad noga ide visoko 

a ruka široko 

pa se misli zapletu u 

igri udova 

 

Jer lijepo je kad se igraju, 

rade to s toliko šarma 

s toliko nježnosti 

 

da nismo ni primijetili 

da su prije njih 

došli i po muzičare

 

POVRATAK 

 

Često sanjam brodove 

stepenice, katove 

prostrane prostorije 

neimenovane dvorane 

Ne bježim u njima 

samo odlazim 

 

Na obali me dočekuju 

starije žene 

sijede 

toplih očiju 

pletu mi kose 

šire ruke 

grle 

ljube 

 

Njima se nitko do sada nije vratio 

 

 

 

HLADNE SU RUKE 

 

Nađimo se već jednom 

Predugo već živimo na suprotnim obalama 

Predugo već dišemo uz staklo i 

ostavljamo mrtve iza sebe 

 

Za nama se širi smrad 

neostvarenih želja 

a nokti i kosa ostaju kao 

spomenici u sjećanje 

da smo tuda prošli 

 

Sretnimo se već jednom 

Predugo već živimo s drugima 

Jedući jela koja ne želimo 

grabeći vodu s mutnog izvora 

 

Hladne su ruke koje primaju 

ono što im ne treba 

 

Najteže je sresti se 

sve ostalo već dođe samo 

 

 

 

MI KAD ŠTIPAMO 

 

Izbroji žireve, izbroji jabuke 

kako su te učili u školi 

a ono čemu ne znaš broj 

zaboravi, ne spominji 

 

Još gore ako ne možeš dati ime 

tome što te drži 

pa nećemo valjda pogađati 

u kojoj ruci držiš škare 

 

Radije s njima potrči 

uz i niz stepenice 

sve dok ti 

obrazi ne porumene 

 

Jer mi kad štipamo 

volimo da nam je 

toplo za prste

 

SRETNO! 

 

Nakon nekog vremena 

svi postajemo nalik jedni drugima 

bezizražajni poput golih zidova 

 

Gledamo se, pratimo 

tko će smoći dovoljno snage 

i otići 

 

Nije bitno gdje 

važan je odlazak 

Skupljanje stvari, 

ritualno čestitanje 

 

Sretno ti sutra 

među novim zidovima 

Nadamo se da će te gušiti 

jače nego naši nas 

 

 

 

KAD KORAK PREĐE U PLES 

 

Miješam bol i euforiju 

Život je lijep 

Dok piješ iz teške čaše 

otrov stvoren za tvoje usne 

 

Nagnula sam i nekoliko puta 

nagovijestila pucanje vrata 

a onda otišla na mjesec dana 

na skijanje 

 

Vratila sam se slomljene noge 

umotala je u dolčevitu 

i otrčala stazom 

do starog konjušara 

 

Vitlao je konopima 

koji nikada nijednu životinju nisu dotaknuli 

i šapnuo svoje upozorenje: 

 

„Pazi da ti, kad korak pređe u ples, 

ne popusti koljeno!“ 

 

 

 

ČOVJEK S TISUĆU RUKU 

 

Gazi medvjed 

kroz snijeg 

iza njega ostaju 

tragovi stopala 

 

Leti ptica 

kroz oluju 

u kljunu nosi 

kruha, vode 

 

Pliva riba 

uzvodno 

vratit će se 

s još dvije 

 

Bio medvjed, riba, ptica 

on je čovjek s tisuću ruku 

ispod svih tih lica 

 

 

 

TI SI…? 

 

Daj da pogodim tvoje ime 

jer sve drugo o tebi već znam 

 

Zaključila sam to gledajući 

kako poništavaš tramvajsku kartu 

 

Kao da se otvorio tvoj dosje 

iz kojeg su popadale fotografije, 

bitne priče, veliki snovi i 

sitni propusti 

 

Dok si pospremio kartu u džep 

poznavali smo se već šesnaest godina 

 

i kao tvoja bliska prijateljica 

želim ti reći kako lijepo ime nosiš 

i veselim se sljedećem susretu 

 

 

 

DOVIĐENJA 

 

Tvoj kaput nije moj 

tvoja bolest je samo tvoja 

i neću hraniti tvoju mačku 

ako doluta u moje dvorište 

 

Ti i ja nismo slični 

naše priče teku usporedno 

gledamo se, ali ne pratim 

tok kojim si zaplovio 

 

Doviđenja, stari mornaru, 

mirno ti bilo more 

neka te odvede 

što dalje od moje obale 

 

 

 

MARIJA, PO BAKI, S MAMINE STRANE 

 

Nosim to ime 

da se svaki dan sjetim 

dobrote jedne žene 

koju sam naslijedila 

 

Nosim to ime 

s ponosom, danas, 

premda sam mu, kad sam bila mlađa, 

izostavljala „J“ 

 

Nosim to ime 

i znači mi sve više 

jer svakim danom 

njoj sam bliže 

 

Nosim to ime 

no nekad se čini 

da to ime nosi mene 

 

Bez naših baka 

kakve god bile, 

sve bi mi bile 

bezimene

 

Neke nove pjesme

ORLOVI 

Pritisak u vratu 

suhe usne 

izgriženi nokti 

plitak dah 

noga u vratima 

ustajao zrak 

bol u pleksusu 

ledene jagodice 

začepljena nozdrva 

neutaživa glad 

nemirne misli 

nepotrebne misli 

besciljne misli 

 

vraćaju se 

kruže 

kao gladni orlovi 

 

žele se nasititi 

moje vedrine 

 

Pa im je pružam 

zauzvrat tražim odgovore 

što je to što 

stišće vrat 

ledi prste 

koči govor 

 

Orlovi i dalje kruže 

i kružit će 

nemaju dar govora 

ali kako samo lete… 

 

 

 

OVI, ONI 

Obula sam 

dvije različite cipele 

ne bi li zadovoljila ukuse 

i ovih i onih 

 

Kao da ovi ili oni 

trljaju mast 

u moja bolna stopala 

koje su te iste cipele izudarale 

 

Kao da ovi ili oni 

umiruju živce koji 

prenose impuls 

iz mog mozga u udove 

 

Ma da bar ovi ili oni 

jesu u mojim cipelama 

pa da mi kažu kako im je 

 

kada ugazim u govno 

 

 

 

KROŠNJE SU TE IMALE 

Danas sam pogledala u lijevo 

i pomislila na tebe 

 

Tamo su bile neke krošnje 

zrak, vrhovi nebodera 

puna sušila, nijedna ptica 

prazni balkoni. 

 

Prizor svakodnevan, 

ali imao je tebe. 

 

Krošnje su se gibale na vjetru 

ples nepretenciozan, 

očaravajuć. 

 

Krošnje su te imale. 

 

 

 

DUBOKO 

Nekoliko dana 

tražila sam svoj odraz u ogledalu 

i pitala se 

kako prepoznati onu koju nikad nisam vidjela 

 

Čula sam da ima kovrčavu kosu 

velike oči 

smijeh glasan 

potrebno ga je korigirati 

ne previše, ali 

„Smanji doživljaj“ 

 

Kada rastegnem usne 

mislim se dal ću ga naći 

ali iz usta ispadaju 

zubi, sami od sebe 

načeti 

i progutana, neprobavljena 

kosa 

uzalud si se češljala 

čupala, plela 

jer ona nanovo raste 

i guši te svojim kovrčavim rukama 

 

zadnje što ćeš vidjeti 

bit će kovrčavi prsti 

duboko u vlastitom grlu 

 

dobar ti tek 

neimenovana djevojko 

 

 

 

SVE TVOJE DJEVOJKE SU LIJEPE 

I možda se tu nema puno za reći 

ali uvijek će biti novo lijepo lice 

iza tanjura 

spremno za fotografiju 

 

Pitam se gdje li ih samo čuvaš 

fotografije, ne djevojke 

i kako razlikuješ ovu od prethodne 

i sljedeće 

Kako biraš 

 

po tome što 

vole jesti 

ići zubaru 

zabacivati kosu 

puniti mobitel dovoljno dugo i često da se nikad ne dogodi da ostane bez baterije 

kada treba opaliti zajedničku sliku 

 

Pitam se gdje čuvaš moju 

i kako se ona slika 

stražnjice 

uklapa 

među ova lijepa lica.

 

nešto friško

DA IMAM GLASA 

 

Da imam glasa 

vrisnula bih za svoju majku 

jer je dala više no što je imala 

 

Od svoje osušene kože 

zamijesila je kruh 

i stavila ga na trpezu 

 

A mi smo gladni i žedni, 

halapljivi i prljavi 

zagrizli duboko 

dok krv nije potekla. 

 

Odlučila je ne plakati 

da nam ne ometa tek 

i obrisala nam obraze 

svojom čistom haljinom / novom pregačom 

 

Otišli smo od stola i 

ostavili tanjure 

„Hvala“ nije čula 

pa je i to sama rekla.

 

  

 

U zadnjih 5 dana 

bila je jedna dobra vijest – ali ta se nije ticala mene 

i 4 loše koje su jedna po jedna pokucale na moja vrata, 

ušle u stan, prilegle na kauč da malo odmore, a onda si 

skuhale ručak i dobro se najele 

Nisam propustila zahvaliti im što su pokucale.

 

 

 

Kad jednom kroz stih opišeš svoju patnju, 

pomisliš da je oh tako poetično patiti 

i da će iz te patnje niknuti makar jedna 

osrednje debela i ispodprosječno prihvaćena 

zbirka pjesama. 

Kao da je poanta života trofej, kao da je čestitka 

otkupnina tvoje žive rane. 

Ali pišeš patnju i dalje i veseliš se svakoj 

novoj 

dobroj 

kemijski

 

 

GLUHE SMO 

 

Grizem nokte da ti ne bi njima 

izgrebala lice 

 

Nisam čula hvala 

za to moje dobro djelo 

Kao što to nijedna žena u mojoj lozi 

nije čula 

 

Gluhe smo, mora da smo gluhe 

ili hvale ne zaslužujemo 

 

Jer što je život dati, nego posao 

majke, kćeri, sestre, 

svake nepoznate žene na cesti.

 

Izbor iz pjesama nastalih unazad 4 godine

... 

JUČER SU UBILI NEČIJEG DRUGA 

Jučer su ubili nečijeg druga. 

I danas su sigurno, samo 

za to još nismo čuli. 

Nečijeg druga su ubili jučer, 

a bio je, kažu, duša od čovjeka. 

 

A bio je on i nečiji sin. 

Neka žena bez sina je ostala. 

Jučer grlila, danas 

ukopala. Voljenog sina, 

dušu od čovjeka. 

 

I prijatelje je imao. 

I oni su danas nesretni, sivi, 

i možda si nisu uvijek najbolji bili, 

ali svi se slažu da bio je 

duša od čovjeka. 

 

Sigurno su i neke djevojke jučer 

ostale s uspomenama samo, 

neke dobrim, neke lošim, jer 

mora da je nekome taj i zagorčao, 

mora biti netko koga je slomio, 

razbolio, 

dušu mu uzeo, 

duša od čovjeka. 

 

I nekad je pio, rušio, 

varao i krao, 

kažu da znao je biti svinja, 

pseto, ni blizu onome što misle drugi, 

duši od čovjeka. 

 

Sigurno je bio i gori od toga, 

a da je mogao, ma ubio bi i on, 

bolje da ne znamo na što je sve 

bio sposoban. 

 

Dobro su i učinili, 

neka ga u vražju mater, 

isti je ko i svi: 

 

same duše, 

nigdje čovjeka.

 

 

SVAKOG GOSTA TRI DANA… 

Predahnimo, izdahnimo, 

spustimo vjeđe, razapnimo jedra. 

Stigla nam je, tu je, 

došla nam je Sreća. 

 

Kako je lagana samo, 

kako je bezbrižna, mirna… 

Još malo nje i mislim 

da bih se u drvo pretvorila.

 

 

NAKON SNA 

Jesi li ikad sjedila usred 

zakrčene sobe 

čekajući da netko drugi počisti 

nered? 

 

To je tvoj nered, sestro, 

možda ne djelom, ali 

mišlju, još i više 

propustom. 

 

To si sve ti i sjediš usred 

sebe same, svoje usnule 

duše, na utrnuloj 

nozi. 

 

I ma koliko te drmali, 

nitko te osim tebe same neće ustati, 

 

no zna se nadaleko 

da buđenje dolazi 

tek nakon dovoljno 

 

sna.

 

 

GLAD (samoća, pustara) 

Čini se kako sve na ovom svijetu 

radimo iz gladi.                                                                                           

Ili protiv nje. 

 

Svaka ambiciozna težnja 

ide usuprot gladi, 

da je se ne osjeti. 

 

Prejedeni guše svaku misao 

o njoj, gutaju 

protiv gladi. 

 

Izgladnjuju se oni koji 

prkose, misle da su od 

nje jači. 

 

No, sve što se iz gladi radi, 

gladi služi. 

 

Čini se da sve, baš sve 

radimo iz gladi. 

Za zaista upoznati 

čovjeka, treba ga pitati samo jedno: 

 

Koliko gladi možeš 

podnijeti?

 

 

MOJA MAJKA 

Moja majka nikad nije znala postaviti granice. 

Pas je uvijek bio na kauču, 

odjeća na stolcima, 

cipele u hodniku. 

 

Samo je srce uvijek bilo na mjestu.

 

... 

O KROVOVIMA I PTICAMA 

Znaš ono kad ničeg nema 

kad sve stoji, kad nema zvuka, 

kad nema zraka, 

kad utihne svaki trzaj, svaka 

kretnja, kad se neće, kad 

se nema...? 

 

Tad budi na oprezu, 

prišuljat će ti se obrisi koje 

ne želiš gledati. 

Pjevat će melodije koje te daju 

ludilu. 

 

I daj se ludilu onda. 

Što ne bi probao da te se 

kovitla, da si lagan kao 

perce u svoj svojoj težini, 

 

što ne bi vidio grad iz visine? 

 

Sutra ćeš pogledati gore i znat 

ćeš o krovovima i pticama, 

ali i da se dolje 

L  A  K  Š  E    D  I  Š  E 

 

 

*** 

Ništa nije tvoje 

Niti od tvoje ruke 

Ništa nije sraslo uz tvoje prste 

Da to svojim nazivaš 

 

Sav ukras, 

Sav šareni papir 

Ukloni 

I svijetu pokloni 

Sebe 

 

Jer takav još nije viđen.   

 

 

*** 

Kad tebi govorim o tebi 

ja najmanje pričam tebe. 

Najviše o sebi pokažem. 

A to što sam ja, 

to nikad nije ni bilo moje. 

To sve je tuđe, tuđi 

stisci ruku, tuđe 

košulje, tuđe tenzije. 

Ja ih obučem, a da ni 

ne znam da ih nosim. 

Zato kad me gledaš 

i govoriš mene, 

imaj na umu da 

iz mene jedne izvući se da 

stotine onih koji su bili 

prije mene, koji su me 

okrznuli u hodu, koji su 

prošli mojim dvorištem, 

pa i oni o kojima sam samo 

čula, a vidjela ih nikad nisam. 

Pričaš li sa mnom, 

pričaš s cijelim svijetom, 

i zato promisli što ćeš reći. 

 

I pričaj glasnije. 

 

 

U GLIB, U MULJ, U ŠAŠ 

„U glib, u mulj, u šaš!“ - povičem nekad, 

pa se krijem u gustišu, 

živim ko asketa, crtam svoje 

granice. 

 

Viknem to kad se naljutim na psa, 

dječja lica mi postanu teška ili se 

list preglasno lomi pod mojom čizmom. 

 

Sada sjedim tu, 

nasmiješena, mirna, 

i oprala sam kosu, 

 

ali i dalje vidim 

 

crno pod noktima. 

 

 

ŠAKA U OKO 

Danas je i lijepa riječ 

šaka u oko. 

Ljudi s masnicama 

šetaju gradom, 

prate ih sažalni pogledi, 

uprti prsti. 

Modre figure 

neprepoznatljivih oblika, 

natekle od udaraca, 

uče nas da je 

bolje šutjeti 

 

kad već nemaš što 

 

grubo za reći. 

 

 

U GLAVAMA 

Živimo u svojim glavama. 

A prostor između ušiju je premalen 

da život u njega stane. Pa to onda 

i nije život. 

 

A prostor iza očiju je preuzak. Pa su takve 

i naše misli - uske, tanke. 

A ako je išta mjera veličine, to je 

misao, koja obuhvatiti može sve 

i sva, i u vakuumu se širi. 

 

Živimo mi i u našim ustima. 

Meljemo svaki dan, izbjegavamo ugriz vlastitih zuba, 

i povadili smo umnjake, 

a njihove šupljine koristimo za skloništa. 

I jako smo sretni u našim glavama, 

i nećemo van. 

 

Pa nas bole glave, bole zubi, 

ne vidimo jasno. 

 

Kako i bi kad smo život konzervirali na mjeru 

svoje glave. 

 


PRIČA IZ DALJINE 

Mogu ja to. Voljeti te iz daljine. 

Samo me gledaj kako te ne gledam. 

Pogađat ću kuda hodaš. 

Neću te nositi na kragni, ali ću te zato 

prstima premetati po džepu. 

 

Kao da me dira što te 

dodirnuti ne mogu. 

Pa svud su tuda moje ruke već prošle. 

Zamišljat ću kako reljef tvoga tijela poprima nove forme. 

 

I neću to raditi svaki dan, po tupoj navici, 

ili zato jer moram, nego baš 

onda kad hoću. 

 

I napisat ću tu i tamo tvoje ime. 

A kad ga ugledam, zavoljet ću te još malo više. 

 

Bit će to najljepša ljubavna priča svih vremena. 

Priča iz daljine. 

 

 

*** 

__ludilu__ 

__sebičnosti__ 

__nesigurnosti__ 

__egocentrizmu__ 

__samodovoljnosti__ 

__buci__ 

… 

Ljubav je svjesna odluka, 

odluka donesena unatoč. 

 

 

OBIČAN ČOVJEK 

                                  (ili oda Karelu Čapeku) 

Nema onog čega nema, 

a isto nekad misliš da ima: 

misliš da vidiš, 

pa vidiš što misliš. 

 

Nema broda kojim ploviš, 

ti plutaš bez želja, 

ali premda bez smjera, 

stižeš točno gdje želiš. 

 

Ne ostavljaš traga, 

ne živiš glasno, 

ali traga nemaš 

jer                          hodaš                    po                           vodi.