mm 

 

Da bar oči vide bolje 

pa da ne trebaš 

naočale, 

dalekozor, 

teleskop ni ine 

da vidiš da je milimetar 

ono što nas razlikuje 

 

jednu od druge 

ni bolje ni gore 

ni ljepše ni draže 

ni plahije ni gordije 

 

milimetar 

 

između 

mene i tebe 

nas i njih 

našeg i svačijeg 

 

milimetar 

koji je najteže 

prijeći 

 

 

PO DOBROM, STAROM OBIČAJU 

 

Kako dišem 

možda ni nisam tu. 

 

Treba mi nekad da se odvedem do ruba 

i zamislim skok 

na glavu 

na japanca 

na bombu 

salto 

(to nisam nikad) 

uglavnom 

zamislim skok 

i nikad svoju bol 

nego onih koji ostaju. 

 

Al se sjetim i kako 

moje najteže 

nije ni blizu 

onog stvarno najtežeg 

 

pa se odvedem 

od ruba 

i nastavim 

 

po dobrom 

starom 

običaju 

 

 

POZDRAV 

 

Stao je vlak 

i na zvižduk 

nije krenuo 

 

Potpuno neočekivan prkos 

nevažan naizgled 

ali prašina se digla 

 

Svi su poskočili kao da je to vlak koji 

spašava ranjene, liječi bolesne, 

vraća mrtve 

 

Vlak je stajao 

pomaka nije bilo 

 

U jednoj točki se sabio 

sav put kojeg je ikad prešao 

i tu jednu točku je otpuhao vjetar 

nastao od komešanja cipela 

uzbuđenih radnika na pruzi 

 

Vlak bez imena, broja, 

bez priče, bez pjesme, 

vlak bez putnika i skitnica, 

paketa i tereta 

 

Jedan je vlak odlučio stati 

i mimo voznog reda 

pozdraviti 

skretničara iz druge smjene 

 

 

PISALA JE 

 

Knjiga se ispisala 

mnogo nesigurnijom rukom 

od ove 

samo za njenu sigurnost 

nisam pitala 

 

Glazba se začula iz drugog stana 

i nije bilo nikog da je ocijeni 

 

Ruka je zadrhtala 

od silne odgovornosti 

jer je dio tijela čija glava misli 

da bolje da šutiš ako ne želiš 

biti osuđen od većine 

makar nikad ne rekao 

ništa protiv ničeg 

 

Glazba se pojačala 

i nitko nije zamolio 

„Stišajte tu strahotu“ 

 

Ruka je, umjesto da se sama odsječe, 

napisala par redaka, 

nebitnog ničega, 

najbitnijeg u svom svemiru, 

i pisala je žustro 

u ritmu glazbe 

 

 

ŽIVOT PONEKAD POBJEGNE IZ POEZIJE 

 

Život ponekad pobjegne iz poezije 

Sunovrati se čak 

u predjele nedostupne 

oku nepoznate 

glavi nedohvatne 

srcu teške 

 

i boravi tamo dokle god je potrebno 

da njegov povratak slomi 

bar par srca 

i najmanje još toliko 

čaša 

 

 

...

I nećete mi zalijepiti etiketu majke 

umorne i pospane 

jer vi nikad niste imali izbora 

 

Vašem sudu ne odgovaram 

Nisam mu dužna 

niti sam protiv vas zgriješila 

 

Jedino kome sam odgovorna 

je krv na mojim gaćicama 

 

Krv koju, ma koliko se trudila, 

nikad neću moći isprati

 

GORKI 

Prvo zamiriše kruh 

onda prođu pijanci 

za njima ti 

 

Dan je dug 

koliko ga dugim učiniš 

i tebe se pita je li vrijeme svitanja 

smije li se 

 

Prvo zamiriše kruh 

onda prođu pijanci 

pa ti 

 

Ni ne gledaš gdje gaziš 

noge same vode 

krug jedan, krug drugi, 

ista slika već tisućama godina 

 

Prvo zamiriše kruh 

onda prođu pijanci 

i opet ti 

 

Znaš puteve brašna 

i šećera i soli 

gorkog i slatkog 

al puštaš noge da te vode 

 

u mrklom mraku 

ionako nitko ne pita 

gdje ideš 

 

 

 

NEGDJE TREBA ŽIVJETI 

Uzlupalo se srce 

pri pomisli samoj 

ali nije stiglo dalje 

od prsiju 

 

…negdje treba živjeti 

 

Pohitale su ruke 

u prazni prostor ispred sebe 

ali su se sudarile 

tamo oko laktova 

 

Otišle su noge 

za brzim rukama 

pa se saplele 

trčeći van ritma 

 

Vidjelo je oko puta, 

vidjelo i previše, 

ali svoj ljepoti unatoč 

još je nasred lica 

 

Negdje ipak treba živjeti 

 

 

 

LJUDI SU LJUDI, MJESTA SU MJESTA 

„Stavi prst u more i 

oplovio si svijet“ 

 

Sve je na dohvat ruke 

al bilo bi lijepo vidjeti 

Madagaskar, Šri Lanku, 

Popocatepetl i Petru, 

poslati razglednicu 

jednog kraja svijeta drugom 

 

A što ne znam o svijetu, 

ne zna ni svijet o meni, 

jer što ima da se zna? 

 

Ljudi su ljudi, 

mjesta su mjesta 

 

Ako u njima ne živiš 

privlačnija su, ljepša 

I sve se čini milije 

u izmaglici daljine 

 

Ponekad se samo pitam 

što se još ima naučiti o svijetu 

a što nas već nisu 

slagali u knjigama?

 

DOBAR DAN 

 

Dobar dan, izvolite! 

                Ništa, hvala. 

Ali nešto sigurno trebate. 

                Ne, samo sam se našla ovdje. 

Kako ćete dalje praznih ruku? 

                Ne brinite vi za mene. 

Vi sigurno nešto želite! 

                Želim biti potpuno u miru stojeći pred vama praznih ruku ne znajući kuda idem 

 

 

 

SI/MI 

Ne možeš skočiti u more bez da se smočiš 

Nema zarona bez jakog pritiska u plućima 

Nema tog sunca koje te neće opeći 

ma kakav dogovor s njim unaprijed potpisao 

 

I ništa te neće pripremiti na bol 

Nema te lekcije u školi na koju se možeš vratiti 

Ali nećeš prestati disati iz straha 

da netko ne zatraži tvoj zrak natrag 

 

Taj zrak je od svakog čovjeka 

i zvijeri na ovom vrućem kamenu 

Kako smo sretni da ga možemo 

udisati punim plućima, zapravo 

 

Usudi se spustiti bodljikavu žicu 

i ranjiv prošetati pored mene 

Tek kad skineš oklop 

doći ćeš si (mi) najbliže 

 

 

 

POTREBA ZA SIGURNIM I LIJEPIM MJESTIMA 

 

Popodne u regiji vrata, 

sumrak u predjelu trbuha, 

plan je dočekati jutro na vrhu tvog 

nosa 

 

Potreba za sigurnim i lijepim mjestima 

me odvela na put 

naravno nespremnu 

tek rođenu, nesigurnu 

 

Neispavana sam doteturala 

do klisure tvoje ključne kosti 

i s pomoću teške užadi 

uzverala ti se pod kapak 

 

/tu sam digla šator/ 

 

Dok si spavao 

pokupila sam ti vodu s usana 

a ti si, čim si se probudio, 

grubo protrljao oči 

 

 

 

BOMBE SU PADALE 

 

Nikad neću ne pisati o tebi 

jer još nije svanuo dan 

koji nije naslikao 

tvoje lice 

 

Vidim te u svemu 

Vidim te stalno 

Vidim te svuda 

Vidim kroz tebe 

 

Ove oči su nastale 

pokretima tvojih prstiju 

po užarenom staklu – 

vidjela sam te 

 

Bombe su padale 

i nitko nije rekao 

sklonimo se 

 

Samo smo hipnotizirani 

brojali bljeskove 

i stradale 

 

 

 

DRVO 

 

Dala sam se u potragu 

za onim koji bi mogao 

donositi vodu 

 

Ima li snažne ruke, gledala sam 

Poznaje li puteve šume? 

Zna li koliko je sveto 

to što od njega tražim? 

 

Da je barem drvo 

da se oslonim o njega kad mi treba hlada 

da se popenjem na njega da vidim naširoko 

da uzmaknem kad trusi koru 

 

i samo gledam iz daljine 

kako mirno i staloženo 

raste 

 

 

 

MOST 

 

Kad, čim se probudim, počnem pisati stihove, 

znam o čemu je riječ 

 

Riječ je o svemu, ona je sve 

a opet, nije dostatna 

za opisati ono što gori unutra 

ono što mrzne u mraku 

 

Riječ je drugotna, izvinite Gospodine 

i ako je ičija – moja je 

Uzimam je natrag i 

pretvaram u psovku

 

Sočnu da klizne preko usta 

snažnu da prelomi granu 

sruši most po kojem hodam 

 

Most između onog što (po)kažem 

i onog što jesam

 

NETKO MORA OPJEVATI 

 

Napišimo pjesmu 

spasimo svijet 

spasimo jedan drugog 

barem 

 

Tihe korake u noći 

netko mora opjevati 

i sudare u mraku 

i strasti nedogorene 

 

Nisu filmske samo 

ljubavi koje traju 

ne čita se budućnost 

samo iz jednog dlana 

 

I zapitaš li se 

čemu sve to 

daj stavi to u 

stih 

 

da i drugi znaju 

da se ista pitanja 

prevrću u tuđim krevetima 

pod istim nebom 

koje gori 

 

 

 

JA SAM STRAH 

 

Ja sam djevojka koja kaže 

doviđenja 

prije dobar dan 

 

Ja sam žena 

koja se uvijek pita 

kad se točno postaje ženom 

 

Ja sam putnik 

koji zazire od ceste 

i neba 

 

Ja sam zadnje zrno riže na tanjuru 

koje se samo namješta 

pod vilicu 

 

Ja sam dijete 

koje se ne sjeća kako je to 

biti dijete 

 

Ja sam samotnjak 

koji čuva svoju utvrdu 

i svoj kut tamnice 

 

Ja sam strah 

ustrašen od pomisli 

da se može živjeti 

bez straha

 

...

Ubrala je sve jabuke sa stabla 

i primijetila da nije gladna 

Barem ne jabuka 

 

Prošetala je do potoka, do crkve, 

štale i trgovine 

ali nije znala što bi tamo sa sobom 

 

Malo se verala na stablo 

gledala dolje s grana 

i neko vrijeme vjerovala da je majmunče 

 

Okupila je sve članove obitelji 

da je nauče kako jesti, šivati, plesati, 

no najdraže joj je bilo lajanje! 

 

Kad je završila školu 

sama je sebe uhvatila za šapu 

i čestitala si 

kratkim, ali bolnim jaukom 

 

 

 

NIŠTA OVDJE NIJE SVETO 

 

Ništa ovdje nije sveto 

 

pa zašto bi pobogu sveta bila 

moja bedra 

prodavaču toplih ljetnih osmjeha 

trgovcu zagrljaja skrojenih po mjeri 

silovatelju učmale rutine 

beraču najfinijeg cvijeća 

zagovorniku popodnevnog ležernog grijeha 

izumitelju nove boje nelagode na obrazima 

propovjedniku istine iskrivljene na rubovima 

zadavatelju nježnih ubodnih rana 

preprodavaču opravdanja već iskorištenih 

slikaru teza nedokazanih 

 

Nisu ni meni sveta 

 

Da jesu, već bi se netko 

pred njima 

pomolio 

 

 

 

VUK 

Kako jesti polagano 

kad si gladan kao vuk? 

 

Ugristi s mjerom 

osjetiti zalogaj na jeziku 

otopiti ga u ustima 

prije nego sklizne 

 

Do želuca je strelovit put 

kako ga usporiti 

stisnuti stjenke jednjaka 

ublažiti udarac 

 

Potreban je novi 

set vještina 

set noževa 

set očiju 

koje neće gutati 

prije nego primirišu 

 

Kako istrenirati vuka 

da pusti jariće 

da sami odaberu 

koji će prvi?

 

DOK SE NE PREPOZNAŠ

 

Može, uzmi moju ruku

da bi bolje osjetio svoju

Nemaš dovoljno prstiju

za koje te mogu primiti

 

Pristajem, gledaj me

da bi ugledao sebe

Sjest ću prekoputa

dok se ne prepoznaš

 

Puštaš moju ruku

da bi ošamario sebe

Grubo je, prestani, 

zašto to radiš

 

Tramvaji su kasnili, 

ali ti si uranio

reći da ipak

ne možeš.

 

 

IGRAČKE DJEČACIMA

 

Igračke dječacima

pružimo

za ljepše provedeno

popodne

 

U slučaju nedostatka

igračaka

dajte im

sebe

 

Oni će se poigrati

ustima vas imati

ali neće moći reći

što zaista od vas žele

 

Zato kada plaču

dječaci

igračke im

pružite

 

Ali sa sigurne 

udaljenosti

kao tigru u kavez

zeca

 

(Najgore od svega - 

na djecu se ni ne možeš ljutiti)

 

Trebalo je znati 

da su dječacima

sve što prime u ruke

igračke. 

 

NE VJERUJ NIKAD VJETRU 

 

Dođe mi da te vidim. 

Dođe mi kao nalet vlaka, 

pregazi me i nema me 

 

Dođe mi da te vidim kratko, 

da znam da sve što se zbilo 

i dalje živi negdje na tvom licu, 

u jednoj točki na tvom obrazu 

da prepoznam otisak 

našeg smijeha 

 

Dođe mi da te vidim 

kako brojiš korake 

od zadnjeg puta kad si 

prešao moj prag 

 

Dođe mi da te vidim 

kakav si čovjek ostao, 

jesam li ti oduzela išta, 

što je procvalo? 

 

Dođe mi da te vidim 

golog i bosog 

u snijegu, u šumi 

i šapnem „Probudi se“ 

 

Dođe mi da ti mahnem s broda 

i provedem život čekajući 

da mi mahneš natrag 

 

Dođe mi da ti pošaljem pismo po vjetru, 

napisala bih samo 

„ne vjeruj nikad vjetru“ 

 

Dođe mi da ti dođem, 

ali tog trena mi se slome 

obje noge i sljedećih par mjeseci 

provedem u gipsu 

 

Dođe mi da sve izbrišem 

i krenem nanovo, ali 

bojim se da bih opet 

prolila tintu 

 

Dođe mi da nikad ne stanem s ovim, 

ali vrijeme je ručka i 

trebalo bi nešto skuhati. 

 

 

 

KADA DOĐU PO PLESAČE 

 

Kada dođu po plesače 

tek tad ćeš se zabrinuti 

 

Jer voliš kad noga ide visoko 

a ruka široko 

pa se misli zapletu u 

igri udova 

 

Jer lijepo je kad se igraju, 

rade to s toliko šarma 

s toliko nježnosti 

 

da nismo ni primijetili 

da su prije njih 

došli i po muzičare

 

POVRATAK 

 

Često sanjam brodove 

stepenice, katove 

prostrane prostorije 

neimenovane dvorane 

Ne bježim u njima 

samo odlazim 

 

Na obali me dočekuju 

starije žene 

sijede 

toplih očiju 

pletu mi kose 

šire ruke 

grle 

ljube 

 

Njima se nitko do sada nije vratio 

 

 

 

HLADNE SU RUKE 

 

Nađimo se već jednom 

Predugo već živimo na suprotnim obalama 

Predugo već dišemo uz staklo i 

ostavljamo mrtve iza sebe 

 

Za nama se širi smrad 

neostvarenih želja 

a nokti i kosa ostaju kao 

spomenici u sjećanje 

da smo tuda prošli 

 

Sretnimo se već jednom 

Predugo već živimo s drugima 

Jedući jela koja ne želimo 

grabeći vodu s mutnog izvora 

 

Hladne su ruke koje primaju 

ono što im ne treba 

 

Najteže je sresti se 

sve ostalo već dođe samo 

 

 

 

MI KAD ŠTIPAMO 

 

Izbroji žireve, izbroji jabuke 

kako su te učili u školi 

a ono čemu ne znaš broj 

zaboravi, ne spominji 

 

Još gore ako ne možeš dati ime 

tome što te drži 

pa nećemo valjda pogađati 

u kojoj ruci držiš škare 

 

Radije s njima potrči 

uz i niz stepenice 

sve dok ti 

obrazi ne porumene 

 

Jer mi kad štipamo 

volimo da nam je 

toplo za prste

 

SRETNO! 

 

Nakon nekog vremena 

svi postajemo nalik jedni drugima 

bezizražajni poput golih zidova 

 

Gledamo se, pratimo 

tko će smoći dovoljno snage 

i otići 

 

Nije bitno gdje 

važan je odlazak 

Skupljanje stvari, 

ritualno čestitanje 

 

Sretno ti sutra 

među novim zidovima 

Nadamo se da će te gušiti 

jače nego naši nas 

 

 

 

KAD KORAK PREĐE U PLES 

 

Miješam bol i euforiju 

Život je lijep 

Dok piješ iz teške čaše 

otrov stvoren za tvoje usne 

 

Nagnula sam i nekoliko puta 

nagovijestila pucanje vrata 

a onda otišla na mjesec dana 

na skijanje 

 

Vratila sam se slomljene noge 

umotala je u dolčevitu 

i otrčala stazom 

do starog konjušara 

 

Vitlao je konopima 

koji nikada nijednu životinju nisu dotaknuli 

i šapnuo svoje upozorenje: 

 

„Pazi da ti, kad korak pređe u ples, 

ne popusti koljeno!“ 

 

 

 

ČOVJEK S TISUĆU RUKU 

 

Gazi medvjed 

kroz snijeg 

iza njega ostaju 

tragovi stopala 

 

Leti ptica 

kroz oluju 

u kljunu nosi 

kruha, vode 

 

Pliva riba 

uzvodno 

vratit će se 

s još dvije 

 

Bio medvjed, riba, ptica 

on je čovjek s tisuću ruku 

ispod svih tih lica 

 

 

 

TI SI…? 

 

Daj da pogodim tvoje ime 

jer sve drugo o tebi već znam 

 

Zaključila sam to gledajući 

kako poništavaš tramvajsku kartu 

 

Kao da se otvorio tvoj dosje 

iz kojeg su popadale fotografije, 

bitne priče, veliki snovi i 

sitni propusti 

 

Dok si pospremio kartu u džep 

poznavali smo se već šesnaest godina 

 

i kao tvoja bliska prijateljica 

želim ti reći kako lijepo ime nosiš 

i veselim se sljedećem susretu 

 

 

 

DOVIĐENJA 

 

Tvoj kaput nije moj 

tvoja bolest je samo tvoja 

i neću hraniti tvoju mačku 

ako doluta u moje dvorište 

 

Ti i ja nismo slični 

naše priče teku usporedno 

gledamo se, ali ne pratim 

tok kojim si zaplovio 

 

Doviđenja, stari mornaru, 

mirno ti bilo more 

neka te odvede 

što dalje od moje obale 

 

 

 

MARIJA, PO BAKI, S MAMINE STRANE 

 

Nosim to ime 

da se svaki dan sjetim 

dobrote jedne žene 

koju sam naslijedila 

 

Nosim to ime 

s ponosom, danas, 

premda sam mu, kad sam bila mlađa, 

izostavljala „J“ 

 

Nosim to ime 

i znači mi sve više 

jer svakim danom 

njoj sam bliže 

 

Nosim to ime 

no nekad se čini 

da to ime nosi mene 

 

Bez naših baka 

kakve god bile, 

sve bi mi bile 

bezimene

 

Neke nove pjesme

ORLOVI 

Pritisak u vratu 

suhe usne 

izgriženi nokti 

plitak dah 

noga u vratima 

ustajao zrak 

bol u pleksusu 

ledene jagodice 

začepljena nozdrva 

neutaživa glad 

nemirne misli 

nepotrebne misli 

besciljne misli 

 

vraćaju se 

kruže 

kao gladni orlovi 

 

žele se nasititi 

moje vedrine 

 

Pa im je pružam 

zauzvrat tražim odgovore 

što je to što 

stišće vrat 

ledi prste 

koči govor 

 

Orlovi i dalje kruže 

i kružit će 

nemaju dar govora 

ali kako samo lete… 

 

 

 

OVI, ONI 

Obula sam 

dvije različite cipele 

ne bi li zadovoljila ukuse 

i ovih i onih 

 

Kao da ovi ili oni 

trljaju mast 

u moja bolna stopala 

koje su te iste cipele izudarale 

 

Kao da ovi ili oni 

umiruju živce koji 

prenose impuls 

iz mog mozga u udove 

 

Ma da bar ovi ili oni 

jesu u mojim cipelama 

pa da mi kažu kako im je 

 

kada ugazim u govno 

 

 

 

KROŠNJE SU TE IMALE 

Danas sam pogledala u lijevo 

i pomislila na tebe 

 

Tamo su bile neke krošnje 

zrak, vrhovi nebodera 

puna sušila, nijedna ptica 

prazni balkoni. 

 

Prizor svakodnevan, 

ali imao je tebe. 

 

Krošnje su se gibale na vjetru 

ples nepretenciozan, 

očaravajuć. 

 

Krošnje su te imale. 

 

 

 

DUBOKO 

Nekoliko dana 

tražila sam svoj odraz u ogledalu 

i pitala se 

kako prepoznati onu koju nikad nisam vidjela 

 

Čula sam da ima kovrčavu kosu 

velike oči 

smijeh glasan 

potrebno ga je korigirati 

ne previše, ali 

„Smanji doživljaj“ 

 

Kada rastegnem usne 

mislim se dal ću ga naći 

ali iz usta ispadaju 

zubi, sami od sebe 

načeti 

i progutana, neprobavljena 

kosa 

uzalud si se češljala 

čupala, plela 

jer ona nanovo raste 

i guši te svojim kovrčavim rukama 

 

zadnje što ćeš vidjeti 

bit će kovrčavi prsti 

duboko u vlastitom grlu 

 

dobar ti tek 

neimenovana djevojko 

 

 

 

SVE TVOJE DJEVOJKE SU LIJEPE 

I možda se tu nema puno za reći 

ali uvijek će biti novo lijepo lice 

iza tanjura 

spremno za fotografiju 

 

Pitam se gdje li ih samo čuvaš 

fotografije, ne djevojke 

i kako razlikuješ ovu od prethodne 

i sljedeće 

Kako biraš 

 

po tome što 

vole jesti 

ići zubaru 

zabacivati kosu 

puniti mobitel dovoljno dugo i često da se nikad ne dogodi da ostane bez baterije 

kada treba opaliti zajedničku sliku 

 

Pitam se gdje čuvaš moju 

i kako se ona slika 

stražnjice 

uklapa 

među ova lijepa lica.

 

nešto friško

DA IMAM GLASA 

 

Da imam glasa 

vrisnula bih za svoju majku 

jer je dala više no što je imala 

 

Od svoje osušene kože 

zamijesila je kruh 

i stavila ga na trpezu 

 

A mi smo gladni i žedni, 

halapljivi i prljavi 

zagrizli duboko 

dok krv nije potekla. 

 

Odlučila je ne plakati 

da nam ne ometa tek 

i obrisala nam obraze 

svojom čistom haljinom / novom pregačom 

 

Otišli smo od stola i 

ostavili tanjure 

„Hvala“ nije čula 

pa je i to sama rekla.

 

  

 

U zadnjih 5 dana 

bila je jedna dobra vijest – ali ta se nije ticala mene 

i 4 loše koje su jedna po jedna pokucale na moja vrata, 

ušle u stan, prilegle na kauč da malo odmore, a onda si 

skuhale ručak i dobro se najele 

Nisam propustila zahvaliti im što su pokucale.

 

 

 

Kad jednom kroz stih opišeš svoju patnju, 

pomisliš da je oh tako poetično patiti 

i da će iz te patnje niknuti makar jedna 

osrednje debela i ispodprosječno prihvaćena 

zbirka pjesama. 

Kao da je poanta života trofej, kao da je čestitka 

otkupnina tvoje žive rane. 

Ali pišeš patnju i dalje i veseliš se svakoj 

novoj 

dobroj 

kemijski

 

 

GLUHE SMO 

 

Grizem nokte da ti ne bi njima 

izgrebala lice 

 

Nisam čula hvala 

za to moje dobro djelo 

Kao što to nijedna žena u mojoj lozi 

nije čula 

 

Gluhe smo, mora da smo gluhe 

ili hvale ne zaslužujemo 

 

Jer što je život dati, nego posao 

majke, kćeri, sestre, 

svake nepoznate žene na cesti.

 

Izbor iz pjesama nastalih unazad 4 godine