Mary May

GORKI 

Prvo zamiriše kruh 

onda prođu pijanci 

za njima ti 

Dan je dug 

koliko ga dugim učiniš 

i tebe se pita je li vrijeme svitanja 

smije li se 

Prvo zamiriše kruh 

onda prođu pijanci 

pa ti 

Ni ne gledaš gdje gaziš 

noge same vode 

krug jedan, krug drugi, 

ista slika već tisućama godina 

Prvo zamiriše kruh 

onda prođu pijanci 

i opet ti 

Znaš puteve brašna 

i šećera i soli 

gorkog i slatkog 

al puštaš noge da te vode 

u mrklom mraku 

ionako nitko ne pita 

gdje ideš 

NEGDJE TREBA ŽIVJETI 

Uzlupalo se srce 

pri pomisli samoj 

ali nije stiglo dalje 

od prsiju 

…negdje treba živjeti 

Pohitale su ruke 

u prazni prostor ispred sebe 

ali su se sudarile 

tamo oko laktova 

Otišle su noge 

za brzim rukama 

pa se saplele 

trčeći van ritma 

Vidjelo je oko puta, 

vidjelo i previše, 

ali svoj ljepoti unatoč 

još je nasred lica 

Negdje ipak treba živjeti 

LJUDI SU LJUDI, MJESTA SU MJESTA 

„Stavi prst u more i 

oplovio si svijet“ 

Sve je na dohvat ruke 

al bilo bi lijepo vidjeti 

Madagaskar, Šri Lanku, 

Popocatepetl i Petru, 

poslati razglednicu 

jednog kraja svijeta drugom 

A što ne znam o svijetu, 

ne zna ni svijet o meni, 

jer što ima da se zna? 

Ljudi su ljudi, 

mjesta su mjesta 

Ako u njima ne živiš 

privlačnija su, ljepša 

I sve se čini milije 

u izmaglici daljine 

Ponekad se samo pitam 

što se još ima naučiti o svijetu 

a što nas već nisu 

slagali u knjigama?

DOBAR DAN 

Dobar dan, izvolite! 

                Ništa, hvala. 

Ali nešto sigurno trebate. 

                Ne, samo sam se našla ovdje. 

Kako ćete dalje praznih ruku? 

                Ne brinite vi za mene. 

Vi sigurno nešto želite! 

                Želim biti potpuno u miru stojeći pred vama praznih ruku ne znajući kuda idem 

SI/MI 

Ne možeš skočiti u more bez da se smočiš 

Nema zarona bez jakog pritiska u plućima 

Nema tog sunca koje te neće opeći 

ma kakav dogovor s njim unaprijed potpisao 

I ništa te neće pripremiti na bol 

Nema te lekcije u školi na koju se možeš vratiti 

Ali nećeš prestati disati iz straha 

da netko ne zatraži tvoj zrak natrag 

Taj zrak je od svakog čovjeka 

i zvijeri na ovom vrućem kamenu 

Kako smo sretni da ga možemo 

udisati punim plućima, zapravo 

Usudi se spustiti bodljikavu žicu 

i ranjiv prošetati pored mene 

Tek kad skineš oklop 

doći ćeš si (mi) najbliže 

POTREBA ZA SIGURNIM I LIJEPIM MJESTIMA 

Popodne u regiji vrata, 

sumrak u predjelu trbuha, 

plan je dočekati jutro na vrhu tvog 

nosa 

Potreba za sigurnim i lijepim mjestima 

me odvela na put 

naravno nespremnu 

tek rođenu, nesigurnu 

Neispavana sam doteturala 

do klisure tvoje ključne kosti 

i s pomoću teške užadi 

uzverala ti se pod kapak 

/tu sam digla šator/ 

Dok si spavao 

pokupila sam ti vodu s usana 

a ti si, čim si se probudio, 

grubo protrljao oči 

BOMBE SU PADALE 

Nikad neću ne pisati o tebi 

jer još nije svanuo dan 

koji nije naslikao 

tvoje lice 

Vidim te u svemu 

Vidim te stalno 

Vidim te svuda 

Vidim kroz tebe 

Ove oči su nastale 

pokretima tvojih prstiju 

po užarenom staklu – 

vidjela sam te 

Bombe su padale 

i nitko nije rekao 

sklonimo se 

Samo smo hipnotizirani 

brojali bljeskove 

i stradale 

DRVO 

Dala sam se u potragu 

za onim koji bi mogao 

donositi vodu 

Ima li snažne ruke, gledala sam 

Poznaje li puteve šume? 

Zna li koliko je sveto 

to što od njega tražim? 

Da je barem drvo 

da se oslonim o njega kad mi treba hlada 

da se popenjem na njega da vidim naširoko 

da uzmaknem kad trusi koru 

i samo gledam iz daljine 

kako mirno i staloženo 

raste 

MOST 

Kad, čim se probudim, počnem pisati stihove, 

znam o čemu je riječ 

Riječ je o svemu, ona je sve 

a opet, nije dostatna 

za opisati ono što gori unutra 

ono što mrzne u mraku 

Riječ je drugotna, izvinite Gospodine 

i ako je ičija – moja je 

Uzimam je natrag i 

pretvaram u psovku

Sočnu da klizne preko usta 

snažnu da prelomi granu 

sruši most po kojem hodam 

Most između onog što (po)kažem 

i onog što jesam

NETKO MORA OPJEVATI 

Napišimo pjesmu 

spasimo svijet 

spasimo jedan drugog 

barem 

Tihe korake u noći 

netko mora opjevati 

i sudare u mraku 

i strasti nedogorene 

Nisu filmske samo 

ljubavi koje traju 

ne čita se budućnost 

samo iz jednog dlana 

I zapitaš li se 

čemu sve to 

daj stavi to u 

stih 

da i drugi znaju 

da se ista pitanja 

prevrću u tuđim krevetima 

pod istim nebom 

koje gori 

JA SAM STRAH 

Ja sam djevojka koja kaže 

doviđenja 

prije dobar dan 

Ja sam žena 

koja se uvijek pita 

kad se točno postaje ženom 

Ja sam putnik 

koji zazire od ceste 

i neba 

Ja sam zadnje zrno riže na tanjuru 

koje se samo namješta 

pod vilicu 

Ja sam dijete 

koje se ne sjeća kako je to 

biti dijete 

Ja sam samotnjak 

koji čuva svoju utvrdu 

i svoj kut tamnice 

Ja sam strah 

ustrašen od pomisli 

da se može živjeti 

bez straha

...

Ubrala je sve jabuke sa stabla 

i primijetila da nije gladna 

Barem ne jabuka 

Prošetala je do potoka, do crkve, 

štale i trgovine 

ali nije znala što bi tamo sa sobom 

Malo se verala na stablo 

gledala dolje s grana 

i neko vrijeme vjerovala da je majmunče 

Okupila je sve članove obitelji 

da je nauče kako jesti, šivati, plesati, 

no najdraže joj je bilo lajanje! 

Kad je završila školu 

sama je sebe uhvatila za šapu 

i čestitala si 

kratkim, ali bolnim jaukom 

NIŠTA OVDJE NIJE SVETO 

Ništa ovdje nije sveto 

pa zašto bi pobogu sveta bila 

moja bedra 

prodavaču toplih ljetnih osmjeha 

trgovcu zagrljaja skrojenih po mjeri 

silovatelju učmale rutine 

beraču najfinijeg cvijeća 

zagovorniku popodnevnog ležernog grijeha 

izumitelju nove boje nelagode na obrazima 

propovjedniku istine iskrivljene na rubovima 

zadavatelju nježnih ubodnih rana 

preprodavaču opravdanja već iskorištenih 

slikaru teza nedokazanih 

Nisu ni meni sveta 

Da jesu, već bi se netko 

pred njima 

pomolio 

VUK 

Kako jesti polagano 

kad si gladan kao vuk? 

Ugristi s mjerom 

osjetiti zalogaj na jeziku 

otopiti ga u ustima 

prije nego sklizne 

Do želuca je strelovit put 

kako ga usporiti 

stisnuti stjenke jednjaka 

ublažiti udarac 

Potreban je novi 

set vještina 

set noževa 

set očiju 

koje neće gutati 

prije nego primirišu 

Kako istrenirati vuka 

da pusti jariće 

da sami odaberu 

koji će prvi?

DOK SE NE PREPOZNAŠ

Može, uzmi moju ruku

da bi bolje osjetio svoju

Nemaš dovoljno prstiju

za koje te mogu primiti

Pristajem, gledaj me

da bi ugledao sebe

Sjest ću prekoputa

dok se ne prepoznaš

Puštaš moju ruku

da bi ošamario sebe

Grubo je, prestani, 

zašto to radiš

Tramvaji su kasnili, 

ali ti si uranio

reći da ipak

ne možeš.

IGRAČKE DJEČACIMA

Igračke dječacima

pružimo

za ljepše provedeno

popodne

U slučaju nedostatka

igračaka

dajte im

sebe

Oni će se poigrati

ustima vas imati

ali neće moći reći

što zaista od vas žele

Zato kada plaču

dječaci

igračke im

pružite

Ali sa sigurne 

udaljenosti

kao tigru u kavez

zeca

(Najgore od svega - 

na djecu se ni ne možeš ljutiti)

Trebalo je znati 

da su dječacima

sve što prime u ruke

igračke. 

NE VJERUJ NIKAD VJETRU 

Dođe mi da te vidim. 

Dođe mi kao nalet vlaka, 

pregazi me i nema me 

Dođe mi da te vidim kratko, 

da znam da sve što se zbilo 

i dalje živi negdje na tvom licu, 

u jednoj točki na tvom obrazu 

da prepoznam otisak 

našeg smijeha 

Dođe mi da te vidim 

kako brojiš korake 

od zadnjeg puta kad si 

prešao moj prag 

Dođe mi da te vidim 

kakav si čovjek ostao, 

jesam li ti oduzela išta, 

što je procvalo? 

Dođe mi da te vidim 

golog i bosog 

u snijegu, u šumi 

i šapnem „Probudi se“ 

Dođe mi da ti mahnem s broda 

i provedem život čekajući 

da mi mahneš natrag 

Dođe mi da ti pošaljem pismo po vjetru, 

napisala bih samo 

„ne vjeruj nikad vjetru“ 

Dođe mi da ti dođem, 

ali tog trena mi se slome 

obje noge i sljedećih par mjeseci 

provedem u gipsu 

Dođe mi da sve izbrišem 

i krenem nanovo, ali 

bojim se da bih opet 

prolila tintu 

Dođe mi da nikad ne stanem s ovim, 

ali vrijeme je ručka i 

trebalo bi nešto skuhati. 

KADA DOĐU PO PLESAČE 

Kada dođu po plesače 

tek tad ćeš se zabrinuti 

Jer voliš kad noga ide visoko 

a ruka široko 

pa se misli zapletu u 

igri udova 

Jer lijepo je kad se igraju, 

rade to s toliko šarma 

s toliko nježnosti 

da nismo ni primijetili 

da su prije njih 

došli i po muzičare

POVRATAK 

Često sanjam brodove 

stepenice, katove 

prostrane prostorije 

neimenovane dvorane 

Ne bježim u njima 

samo odlazim 

Na obali me dočekuju 

starije žene 

sijede 

toplih očiju 

pletu mi kose 

šire ruke 

grle 

ljube 

Njima se nitko do sada nije vratio 

HLADNE SU RUKE 

Nađimo se već jednom 

Predugo već živimo na suprotnim obalama 

Predugo već dišemo uz staklo i 

ostavljamo mrtve iza sebe 

Za nama se širi smrad 

neostvarenih želja 

a nokti i kosa ostaju kao 

spomenici u sjećanje 

da smo tuda prošli 

Sretnimo se već jednom 

Predugo već živimo s drugima 

Jedući jela koja ne želimo 

grabeći vodu s mutnog izvora 

Hladne su ruke koje primaju 

ono što im ne treba 

Najteže je sresti se 

sve ostalo već dođe samo 

MI KAD ŠTIPAMO 

Izbroji žireve, izbroji jabuke 

kako su te učili u školi 

a ono čemu ne znaš broj 

zaboravi, ne spominji 

Još gore ako ne možeš dati ime 

tome što te drži 

pa nećemo valjda pogađati 

u kojoj ruci držiš škare 

Radije s njima potrči 

uz i niz stepenice 

sve dok ti 

obrazi ne porumene 

Jer mi kad štipamo 

volimo da nam je 

toplo za prste

SRETNO! 

Nakon nekog vremena 

svi postajemo nalik jedni drugima 

bezizražajni poput golih zidova 

Gledamo se, pratimo 

tko će smoći dovoljno snage 

i otići 

Nije bitno gdje 

važan je odlazak 

Skupljanje stvari, 

ritualno čestitanje 

Sretno ti sutra 

među novim zidovima 

Nadamo se da će te gušiti 

jače nego naši nas 

KAD KORAK PREĐE U PLES 

Miješam bol i euforiju 

Život je lijep 

Dok piješ iz teške čaše 

otrov stvoren za tvoje usne 

Nagnula sam i nekoliko puta 

nagovijestila pucanje vrata 

a onda otišla na mjesec dana 

na skijanje 

Vratila sam se slomljene noge 

umotala je u dolčevitu 

i otrčala stazom 

do starog konjušara 

Vitlao je konopima 

koji nikada nijednu životinju nisu dotaknuli 

i šapnuo svoje upozorenje: 

„Pazi da ti, kad korak pređe u ples, 

ne popusti koljeno!“ 

ČOVJEK S TISUĆU RUKU 

Gazi medvjed 

kroz snijeg 

iza njega ostaju 

tragovi stopala 

Leti ptica 

kroz oluju 

u kljunu nosi 

kruha, vode 

Pliva riba 

uzvodno 

vratit će se 

s još dvije 

Bio medvjed, riba, ptica 

on je čovjek s tisuću ruku 

ispod svih tih lica 

TI SI…? 

Daj da pogodim tvoje ime 

jer sve drugo o tebi već znam 

Zaključila sam to gledajući 

kako poništavaš tramvajsku kartu 

Kao da se otvorio tvoj dosje 

iz kojeg su popadale fotografije, 

bitne priče, veliki snovi i 

sitni propusti 

Dok si pospremio kartu u džep 

poznavali smo se već šesnaest godina 

i kao tvoja bliska prijateljica 

želim ti reći kako lijepo ime nosiš 

i veselim se sljedećem susretu 

DOVIĐENJA 

Tvoj kaput nije moj 

tvoja bolest je samo tvoja 

i neću hraniti tvoju mačku 

ako doluta u moje dvorište 

Ti i ja nismo slični 

naše priče teku usporedno 

gledamo se, ali ne pratim 

tok kojim si zaplovio 

Doviđenja, stari mornaru, 

mirno ti bilo more 

neka te odvede 

što dalje od moje obale 

MARIJA, PO BAKI, S MAMINE STRANE 

Nosim to ime 

da se svaki dan sjetim 

dobrote jedne žene 

koju sam naslijedila 

Nosim to ime 

s ponosom, danas, 

premda sam mu, kad sam bila mlađa, 

izostavljala „J“ 

Nosim to ime 

i znači mi sve više 

jer svakim danom 

njoj sam bliže 

Nosim to ime 

no nekad se čini 

da to ime nosi mene 

Bez naših baka 

kakve god bile, 

sve bi mi bile 

bezimene